ZAKON NASTAJANJA BOLESTI

ZAKON NASTAJANJA BOLESTI

ZAKON FERERA  –  NASTAJANJE KANCERA  I  EKVIVALENTNIH  BOLESTI

Prvi zakon: trauma je detonator – inicijalna kapisla
Svaka bolest je uzrokovana emotivnom traumom koja nas zatiče ne pripremljene, u raskoraku – ne nadajući se, trauma koju proživljavamo izolovano u samoći, problem koji ne znamo kako da rešimo.
U cilju nastavljanja vrste, priroda je u čoveku stvorila biološke programe za preživljavanje koji su postali automatski i zabeleženi u mozgu – podsvesti i u ćelijskom kodu. Svaka ćelija živog bića nosi jedinstven kod o pripadanju ne vrsti nego jedinki.
Postoji  nerazdvojno trojstvo : psiha-mozak-telo, tri celine koje uvek funkcionišu povezano i uzročno-posledično.
– podsvest nije u stanju da razlikuje realno i simbolično, stvarnost i imaginaciju;
– stvoreni smo da se prilagodimo svakoj situaciji da bismo preživeli. Bolest je ideala solucija koju nam mozak može ponuditi u okvirima bioloskog preživljavanja;
– uvek kada individua bude pogodjena emotivnom traumom sa sledećim karakteristikama:
doživljena u jako dramatičnoj formi
iznenadjujuće
emocije su iznad logike i činjenica
osećaj usamljenosti i konstantna prisutnost problema u mislima
nedostatak zadovoljavajućeg rešenja
Tada i samo tada mozak – podsvest ulazi u akciju aktivirajući specijalni biološki program preživljavanja individue.
Intenzitet emotivne traume odredjuje težinu bolesti a vrsta emocije
odredjuje deformaciju organa tj. deo tela.
Dakle bolest je simultani debalans – nesklad na psihičkom, cerebralnom i fizičkom nivou izazvan emotivnom traumom-šokom.
Bez konflikta nema bolesti. Rešenje konflikta – prvi korak ka ozdravljenju.

Drugi zakon
ništa ne postoji bez svoje suprotnosti

Živimo u svetu polariteta, nema dana bez noći, zdravlje nema vrednost bez bolesti – kao svoja suprotnost itd.itd. Oficijelna medicina je identifikovala preko hiljadu bolesti sa podelom na “hladne” i “tople”. Hladne su: permanenti stres, nesanica tumor, angina pektoris, neurodermatiti, psihopatologie itd. Tople: infekcije, reumatizmi, allergie … U stvarnosti ne postoji bolest hladna ili topla ali pre svega  naizmenične hladne i tople faze bolesnog stanja. Svaka, upravo svaka bolest se manifestuje u dve faze: hladna ili simpatikotonia i topla ili vagotonia. Uvek je  hladna faza  prva a prevazilaženjem problema-traume ulazi se u toplu ili fazu reparacije tj. ozdravljenja.
Simpatikotonia  –  hladna faza
Doživljavanjem emotive traume koja nas zatiče nespremne, u raskoraku, koju preživljavamo usamljeno i ne znamo kako da je rešimo,  trojstvo nase suštine (psiha-mozak-telo) ulaze u fazu akcije kako bi preživeli odnosno rešili postojeći problem:
-na psihičkom nivou: osoba počinje haotično razmišljati uvek sa problem-traumom u prvom planu, konstantni stres, gubitak apetita, mršavljenje i nesanica. U ovom alarmantnom stanju sve energie su usmerene u cilju prevazilaženja problem-traume.
-na cerebralnom nivou: formiraju se koncentriči krugovi (žarista), focaloi di Hamer, na tačno odredjenom mestu na mozgu odakle se upravlja odredjenim organom. Na snimku bez kontrasta Hamerovi  krugovi su jasno vidljivi.
-na fizičkom nivou – organima: ubrzano disanje, po “uputstvima”  mozga a zavisno od traume realizuje se: uvećanje mase /tumori, ciste – izrasline, lezie – udubljenja, blokada funkcionisanja odredjenog organa ili deblokada.
Vagotonia – topla faza
Ova vaza počinje rešenjem konflikta – traume – problema.
-na fizičkom nivou: stabilizujemo disanje, postajemo smireniji, konflikt je rešen. Vraća se apetit, lepo spavamo u extremitetima se vraća toplota.
-na cerebralnom nivou: u području mozga gde je evidentiran “kuršlus” formira se edem kao početak obnavljanja – reparacija.

TREĆI ZAKON
Ontogenetski sistem tumora i ekvivalentnih bolesti
Termin ontogenetski se odnosi na embrionalni život jedinke. Ekvivalentne bolesti su  sve ostale bolesti i nastaju prema nacelima ovih pet zakona.
Razlog svakog biološkog ponašanja sakriven je duboko u istoriji a počinje sa pojavom prve ćelije na našoj planeti.
Čovek ne bi bio sposoban da preživi da u ljudskom mozgu nisu  integrisani biološki programi opstanka koji vode prevazilaženju prepreka svake vrste koje su se tokom milenijuma pojavljivale na putu ljudske evolucije.
Čim je odredjena prepreka savladana, rešenje biva prenešeno budućim generacijama.

U toku prva dva meseca intrauteralnog života /života u materici, fetus stiče celokupno kolektivno pamćenje od samog početka zivota na planeti do danas.
PRVA ETAPA EVOLUCIJE
Jedna ćelija da bi opstala mora da diše, da se hrani, eliminiše štetne materije i da se reprodukuje. 
Kroz vekove, ćelija se udruživala se sa drugim ćelijama i nastao je višećelijski organizam prilagodivši se novonastalim situacijama. Ukoliko ovaj organizam živi na mestu gde nedostaje kiseonik, organizam zapada u stanje stresa ali pronalazi rešenje problema umnožavajuci ćelije specijalizovane za proces disanja.
U tom slučaju pojaviće se, izvesna ćelijska proliferacija – povećanje broja ćelija.
Dakle u tom odredjenom stadijumu života, opstanak je osiguran povećanim brojem ćelija.
Šta je nasledio moderan čovek iz prve etape evolucije zivota na zemlji?
Koji dogadjaji se mogu oznaciti kao konfliktni?
To su konflikti koji nastaju usled nedostatka. To moze biti nedostatak hrane, nedostatak vazduha ali i nedostatak u figurativnom smislu – nemogućnost obavljanja odredjenih funkcija: eliminacija štetnih materija, reprodukcija i sl. Ukoliko se čovek oseća ugroženim, mozak će narediti zadržavanje tečnosti kako bi se preživelo u neizvesnim situacijama.
Ako je reč o poremećaju reproduktivne funkcije konflikt spada u polje endometrije i dela prostate.
DRUGA ETAPA EVOLUCIJE
To je period prelaska živih organizama iz vode u ambijent tla. Sada se organizam mora zaštititi od novog sveta koji ga okružuje. Gde postoji izlaganje organizma sunčevim zracima mozak će proizvesti posebne membrane da bi se izbegla mogućnost da izgori.
U majčinom stomaku embrion nastavlja da se usavršava naoruzavajući se posebnim membranama – dermom, peritoneom, perikardom…
Ovi „tragovi“  su registrovani u pamćenju modernog čoveka kao kodovi mozga.
To su konflikti koji se odnose na strah od ugroženosti, od agresije koja je uperena na  fizički integritet organizma  u oblasti toraksa, abdominalne šupljine i srca.
Ovde spadaju i svi konflikti koji se odnose na osećaj čoveka da je njegov moralni integritet ugrožen.Posledice se manifestuju na koži. Koža je deo našeg tela koji prvi ulazi u dodir sa drugim osobama.
TREĆA ETAPA EVOLUCIJE
Za naš mali organizam koji je napustio svoje stanište (kao kada dete pobegne od kuće) došlo je vreme da se pokrene, pre svega u potrazi za hranom. U te svrhe neophodan je razvoj skeleta i celokupne muskulature. Obzirom da je zemlja drugacija od vode, u kojoj je organizam ranije boravio, neki organi i funkcije moraju da se odstrane, treba da se obavi ćelijska redukcija, nekroza, da se izgubi na masi…
U majčinoj utrobi ovo je faza razvoja mišićnog i koštanog sistema. Ova faza odgovara razvoju osećanja sopstvene vrednosti. Konflikti koji se ovde javljaju povezani su sa osećanjem manje vrednosti, sa samopotcenjivanjem.
ČETVRTA ETAPA EVOLUCIJE
Sada predstoji objedinjenje svih predjenih etapa. Iz stanja pobednika i osvajanje ambijenta ulazi se u stanje komunikacije sa drugim jedinkama. Usavršavanju se senzorni organi i ponašanje.
Rezime
Usled neočekivanog konflikta, bez očiglednog resenja, proživljenog u samoći, patologija se istovremeno izrazava na mentalnom, mošdanom i organskom nivou. 
Na mentalnom nivou to je permanentno stanje stresa.
Na cerebralnom nivou nastaje svojevrsni kratak spoj u posebnom delu mozga , žarište, oteklina.
Na organskom nivou dolazi do ćelijske proliferacije-tumor ili gubitka mase, i na kraju do paraliza funkcionalne blokade.
Razrešenje konflikta je ključ oporavka.

ČETVRTI ZAKON

MIKROBI SU U SLUŽBI MOZGA


Mikrobi predstavljaju naše saveznike, oni se bave reparacijom štete izazvane tokom druge faze. Mozak je taj koji šalje naredbe našim prijateljima gljivicama, bakterijama i virusima. Svi mikrobi stižu, grupišu se i razmnožavaju se u cilju opsteg oporavka , sledeci jednu preciznu logiku u saglasju sa našim mozgom i našim telom. Sve je to deo biološkog programa same Prirode.

PETI ZAKON 
KVINTISENCIJA

Sva moguća ponašanja čoveka, uključujući i bolesna stanja, su odredjena posebnim programima preživljavanja koji su od davnina zapisani u mozgu. Bolest predstavlja biolosko rešenje mozga, poslednju mogućnost opstanka.

Svaki živi organizam poseduje manje ili više razvijen mozak koji je kadar da na nesvesnom nivou prima informacije koje dolaze iz sveta koji ga okružuje. Ćelije, kao i bakterije koje žive u nama, različiti organi, sve to funkcioniše u skladu, istovremeno, u istom ritmu koji diktira  mozak.

Bolest uvek ima smisao. Ona je korisna, neophodna, od životne važnosti za jedinku i za evoluciju vrste.

ŠESTI BIOLOŠKI ZAKON
PROŽIMANJE

O ovom zakonu Hamer nikada nije govorio  ali je ostavio prostor “da se Linux-NGM dogradjuje”. Očito postoji a prvi put ga pominje u svojim radovima Mauro Sartorio.
Prožimanje
Sva živa bića, na bilo kom stepenu evolutivnog razvoja, koja žive u nekoj vrsti zajednice (čopor, grupa, porodica, lokalna i državna zajednica) su povezana izmedju sebe u percepciji prostora, biološkim smislom za trenutnu reakciju na opasnost koja ugrožava zajednicu i u krajnjoj instanci opstanak vrste.
Veći osećaj pripadnosti – izraženija reakcija.
Ova povezanost – PROŽIMANJE je jedno pasivno stanje jedinke koja “sadrži” drugu osobu sa svojim emocijama samim tim i fizičkim odrazom. To je prijem, fluid informacija bez upotrebe volje.
Klasičan primer je odnos majka dete ili jako bliski prijatelji kao i povezanost grupe – fanovi, navijači, politička, verska i ideoloska udruženja..kada se radi o opsnosti stvarnoj ili imaginarnoj.
Drugi primer su kolektivna oboljenja u zajednicama npr. škole gde se istovremeno javi biološka reakcija na neki dogadjaj (diarea, dermatiti, masovna mučnina  učenika u Šajkašu …)
Obzirom da jedan dogadjaj ne kreira biološki odgovor jedinke već obrnuto, stanje osobe i lična reakcija aktiviraju biološki konflikt jedino u situaciji “izjednačavanja” doživljaja u stanju “prožimanja” dobijamo grupni odgovor kroz jedinstven konflikt.
Tipičan primer su pandemie.
Drugi slučaj je kada sa bliskom osobom počinjemo da osećamo slične bolove.
Prožimanje je jako izraženo kod životinja (ne u periodu parenja) da mogu da osete opasnost od predatora, zemljotresa, poplave…ali vrlo ograničeno za modernu ljudsku vrstu koje se u eri potrošačkih prevara svesno guši. Na jednoj strani je totalno razbijanje porodice i zajedništva (ničija deca) a na drugoj “zbunjeni” instikt i isprani mozak su najpogodniji za političko, versko i komercijalno oblikovanje.
Prožimanje je prirodna osobina ali stilom života je svakodnevno potiskujemo, izlaskom iz sadašnjeg trenutka i permanentnim odsustvom pažnje, slušalice u ušima, telefon u vožnji…
Prožimanje je prirodna esenca ali je vrlo često uništvamo našim zabludama: npr. namerom da se dete zaštiti od bola, sakriva se bakina smrt.
Dete vidi da bake nema više, majka je uznemirena opšte okruženje je čudno a njemu se kaže: „sve je u redu, baka je samo zaspala, otišla je na odmor…“
Ove naizgled bezazlene disonance dovode u raskorak  svest i realnost, telo i um i ubedjuju dete da njegova senzibilnost ne funkcioniše što ga čini nesugurnim i nesamostalnim u budućim svakodnevnim odnosima sa ljudima i okolinom.